Све више размишљам о томе. То више није само једна мисао која дође и прође. То је жеља која све више расте у мени.
Желим да се посветим Христу.
Желим да оставим иза себе оно што ме удаљава од Њега и да Му принесем свој живот. Желим да упознам живот молитве, тишине, послушности и посвећености. Да научим да не живим само за себе, већ за Њега.
Понекад се плашим.
Питам се да ли ћу моћи. Да ли ћу издржати. Да ли сам заиста спреман да оставим живот који познајем и да направим тако велики корак.
Али у мени постоји нешто јаче од страха.
Жеља да припадам Христу.
Не желим да постанем монах зато што желим да побегнем од света. Желим да постанем монах зато што желим да се још више приближим Христу. Да Га тражим свим својим срцем. Да Му не дам само један део свог живота, већ цео свој живот.
Знам да монаштво није лак пут. То није живот без тешкоћа. То је пут крста, борбе, стрпљења и свакодневног покајања.
Али ако на том путу могу да сретнем Христа и да Му се још више приближим, онда вреди њиме ходити.
Не знам шта ћу сутра срести.
Не знам да ли сам довољно снажан.
Али знам да не желим да дозволим да се ова жеља угаси у мени због страха.
Желим да се молим.
Желим да питам Христа:
„Господе, да ли је ово пут који си припремио за мене?“
И ако јесте, желим да имам храбрости да кажем:
„Да, Господе. Узми мој живот и учини га Својим.“
Не тражим да од сада знам цео пут.
Довољно ми је да учиним први корак.
Да се приближим.
Да упознам.
Да се молим.
Да се подвизавам.
Да се поверим.
А онда, нека ме Он води.
Христе мој, ако ме позиваш к Себи, не дозволи да се уплашим. Дај ми чисто срце, смирење и снагу, да бих могао да Ти посветим свој живот.
Желим да постанем монах не зато да бих нешто оставио иза себе, већ да бих задобио Тебе.