Зашто се још увек плашим да донесем одлуку?
Толико пута сам у себи осетио тај позив. Толико пута се моје срце окренуло ка манастиру, ка молитви, ка тишини, ка Христу. Ипак, и даље говорим: „Касније… још нисам спреман.“
Али када ћу бити спреман?
Ако будем чекао да нестану сви моји страхови, можда никада нећу поћи. Ако будем чекао да постанем савршен, никада нећу ни започети. Христос не очекује од мене да све знам. Очекује само да Му се поверим.
Можда није манастир оно чега се плашим. Можда се плашим да оставим иза себе живот који познајем. Плашим се непознатог. Плашим се да нећу нешто изгубити.
А ипак, шта је вредније од тога да задобијем Христа?
Не желим да прођу године и да се једнога дана осврнем уназад и запитам: „А шта би било да сам се усудио?“
Желим да могу да кажем:
„Господе, нисам знао шта ме чека. Нисам био снажан. Али сам Ти се поверио и дошао.“
Не знам да ли сам достојан. Не знам да ли ћу издржати. Али знам да, ако ме Христос позива, не желим да затворим врата свога срца.
Желим да учиним први корак.
А онда нека Он учини остало.
Христе мој, ако је ово пут који си ми припремио, дај ми храбрости да њиме пођем.
