Пише монах Мојсије, светогорски монах
Када се свет мења и квари, то утиче и на монаштво. Монаштво, међутим, мора да остане непромењено. Недопустиво је да се православно монаштво урушава у периодима секуларизације.
Црквени етос мора увек да остане неокрњен. Очување поруке и доприноса монашког идеала не сме да се мења, већ тај идеал треба да настави да дарује дух подвижништва, уздржања и смиреноумља, који су толико неопходни у животу. Кад год је монаштво цветало, оно је даривало сјај Телу Цркве. Свет сматра монаштво непотребним, нечим што је превазиђено и бескорисно, а понекад чак и штетно.
Чак и људи који себе називају црквеним људима са подозрењем гледају на одлазак младих у манастире, говорећи да су друштву потребнији због његових потреба. Сматра се погрешним да се млади, образовани, оспособљени и талентовани људи посвете монаштву и повуку у манастире. Монаштво је, међутим, установа чисто црквеног карактера и изнедрило је мноштво светитеља. Подвижнички, исихастички и молитвени дух многих светих људи у пустињама и манастирима открио је узвишену и величанствену природу овог живота, који је назван анђелским.
Просвећени Христом, Светлодавцем, монаси су просвећивали свет, како учи преподобни Јован Лествичник. Црква је из монашких келија и пустињских пећина узимала свете монахе и постављала их на највише положаје. Исихастичко богословље и одбрана православног догмата настали су и сазревали у монашким срединама. Црква је узимала незнане, смирене и скривене монахе и постављала их на патријаршијске престоле и на угледна места. Монаштво је изнедрило велике мисионаре, химнографе, писце и проповеднике. Оно је говорило о дубини, висини и ширини Јеванђеља.
Монаси су говорили тихим примером свога живота. Насупрот материјалистичком и световном начину размишљања, сведочили су православну духовност, која говори о очишћењу, просвећењу и обожењу. Уместо зла поставили су врлину, уместо презасићености уздржање, а уместо стицања богатства — бестрасност према материјалном поседовању. Монах се целог живота подвизава да би стекао смирење и довео покајање до пуноће. Он се бори да из свога срца истера егоизам, страсти и зло.
Према светом Никодиму Светогорцу, манастири постају луке спасења, радионице врлине и обиталишта светости. У њима живе монаси послушни, стрпљиви, тихи, кротки, богољубиви и братољубиви. Монах се подвизава да достигне „првобитну лепоту“, стање човека пре пада у грех, обожење и освећење.
Монашки живот „страда божанске ствари“, напредује ка бестрашћу, наслађује се „божанским пијанством“ и „божанском љубављу“. Он доживљава божанску мудрост, наслађује се духовним стварностима, моли се, тугује због својих грехова и радује се божанским даровима радости, наде и неустрашивости. Временом се воља монаха сједињује са вољом Божијом. Монах се непрестано бори против егоизма и сујете, против угађања телу и славољубља.
На неприступачној Светој Гори, Атонској гори, најпоштованија личност је Пресвета Богородица. Светогорски оци неизмерно воле Пречисту, Пречасну и Пресмирену Пресвету Богородицу. Богородица с надом и трпљењем подноси и понеку нескладност и ситну несавршеност. Старци подстичу и позивају све на живот у Богу.
Данас примећујемо процват монаштва и истовремено опадање културе и цивилизације. Неки занемарују Бога, боре се против Њега и остају равнодушни према Њему. Други настављају да се клањају Богу и, из велике љубави према Њему, одлазе у манастире.
Манастири су гнезда, извори и кошнице. Подигнути су на лепим местима и представљају побожна поклоничка места, изворе духовне обнове, духовне школе надахнуте Духом Светим и обиталишта богопоштовања. Женски и мушки манастири, стари и нови, са много или мало монаха, постају светионици који обасјавају свет и домови оних који се подвизавају, надахњујући их, благосиљајући и укрепљујући их.
Извор: „Македонија“, 27. мај 2012.
