Постоје тренуци у животу човека када једна мисао постаје дубље трагање, а једна жеља почиње да добија облик позива. Жеља да се човек посвети Христу и крене путем монаштва јесте одлука која захтева молитву, расуђивање и искрено испитивање сопственог срца.
Све више размишљам о томе. То више није само једна мисао која дође и прође. То је жеља која све више расте у мени.
Желим да се посветим Христу.
Желим да оставим иза себе оно што ме удаљава од Њега и да Му принесем свој живот. Желим да упознам живот молитве, тишине, послушности и посвећености. Да научим да не живим само за себе, већ за Њега.
Понекад се плашим.
Размишљам о томе. Осећам то у себи. Нешто ме привлачи Христу, манастиру, овом животу молитве и посвећености. Ипак, говорим себи да још није време.
Можда заиста није.
И не треба да се због тога плашим.
Не морам да журим, нити да приморавам себе да данас донесем одлуку за цео свој живот. Али могу да сачувам ту жељу живом у свом срцу. Да се молим. Да се приближавам Христу. Да Га све више упознајем.
А ако Он жели да ме поведе у манастир, Он ће отворити пут преда мном.
Али не желим да користим речи „још није време“ као изговор да заборавим оно што се родило у мом срцу.
Желим да чекам са вером, а не са страхом.
Можда данас није време да одем.
Али можда је време да почнем да се припремам.
Да будем више човек молитве.
Смиренији.
Слободнији од свега што ме задржава.
Ближи Христу.
И када дође време, не желим да кажем: „Нисам био спреман.“
Желим да кажем:
„Господе, чекао сам. Молио сам се. Поверовао сам Ти. И сада, ако је ово мој пут, спреман сам да учиним први корак.“
Нећу пожуривати Бога.
Али нећу ни затворити врата када ми Он отвори пут.
Можда данас још није време.
Али позив заслужује да остане жив у мом срцу
Зашто се још увек плашим да донесем одлуку?
Толико пута сам у себи осетио тај позив. Толико пута се моје срце окренуло ка манастиру, ка молитви, ка тишини, ка Христу. Ипак, и даље говорим: „Касније… још нисам спреман.“
Али када ћу бити спреман?
Ако будем чекао да нестану сви моји страхови, можда никада нећу поћи. Ако будем чекао да постанем савршен, никада нећу ни започети. Христос не очекује од мене да све знам. Очекује само да Му се поверим.
Starac Efrem, Sveta Gora?
Manastir Svetog Antonija, Arizona
Trpi, čedo moje, svoj krst i znaj da je Bogu poznato sve ono što podnosimo, i da se On, kao istinski Otac, na svaki način trudi da u nama obrazuje Hrista, Gospoda našega Isusa Hrista.
Izvor: Parohijski život
У часу када сам ушао у његову собу, затекао сам лекаре који су обављали свој свакодневни обилазак болесничких соба. Промислом Божијим, ти лекари су некада били моји студенти на Универзитету.
Чим су ме угледали, пришли су ми и обавестили ме о здравственом стању Старца. Када су завршили обилазак и отишли, пришао сам Старцу Јакову и сео поред њега.
Чим ме је угледао, рекао ми је нешто што ме је истински потресло и испунило страхопоштовањем, јер о томе никада раније нисам размишљао.
протојереј Ефрем Панаусис
Постоје мали греси – они које често сматрамо безначајним и којима не поклањамо дужну пажњу. Мислимо да нису вредни труда, јер нису велики ни очигледни. А ипак, управо они мало-помало испуњавају наше срце, постају навика и временом се претварају у нашу другу природу.
Пошто не видимо код себе неке тешке и јавне грехе, умирујемо своју савест и мислимо да је наше духовно стање добро. Али то је опасна самообмана.
Данас је најпотребније да људи пронађу духовника, да му се исповедају, да имају поверења у њега и да траже његов савет.
Ако имају духовника и успоставе правило молитве и мало духовног читања, ако редовно одлазе у цркву и причешћују се, онда немају ничега да се плаше у овом животу.
