Данас је најпотребније да људи пронађу духовника, да му се исповедају, да имају поверења у њега и да траже његов савет.
Ако имају духовника и успоставе правило молитве и мало духовног читања, ако редовно одлазе у цркву и причешћују се, онда немају ничега да се плаше у овом животу.
Душу треба да прати духовник, како не би скренула са свога пута. Духовно читање, на пример, може да помогне у духовној борби, али ако неко нема духовног руководитеља, може да тумачи оно што чита по своме и тако залута.
Видите, и када неко крене својим аутомобилом на пут, а не познаје добро пут, може да користи карту, али ипак стане и пита за правац, да не би кренуо погрешним путем. Рецимо, полази из Атине за Флорину. Има карту и прати је, али пита и на неком киоску да ли иде добрим путем, да ли је пут исправан, јер на некој раскрсници постоји опасност да скрене на други пут и заврши у Кавали или чак код неке провалије, где би могао да страда.
Наравно, може неко и да пита за пут, али да не крене оним путем који му покажу, па да на крају заврши негде другде, или да не обрати пажњу на опасна места и тако настрада. Али онај ко му покаже пут и истовремено му каже: „Пази, на том месту има опасна кривина, тамо је провалија...“, тај ће примити своју награду.
Исто тако треба да буде и у духовном животу. Неопходно је да верник има духовника који ће га својим саветима руководити и помагати му кроз свету тајну исповести. Само тако човек може да живи православним духовним животом и да буде сигуран да се налази на правом путу.
Духовног руководитеља, наравно, свако треба пажљиво да изабере. Неће поверити своју душу било коме. Као што за здравље тела тражи доброг лекара, тако и за здравље своје душе треба да потражи доброг духовника и да му редовно одлази, том лекару душе.
Из књиге: Снага исповести
