А шта ако још није време?

Размишљам о томе. Осећам то у себи. Нешто ме привлачи Христу, манастиру, овом животу молитве и посвећености. Ипак, говорим себи да још није време.

Можда заиста није.

И не треба да се због тога плашим.

---

Не морам да журим, нити да приморавам себе да данас донесем одлуку за цео свој живот. Али могу да сачувам ту жељу живом у свом срцу. Да се молим. Да се приближавам Христу. Да Га све више упознајем.

А ако Он жели да ме поведе у манастир, Он ће отворити пут преда мном.

Али не желим да користим речи „још није време“ као изговор да заборавим оно што се родило у мом срцу.

Желим да чекам са вером, а не са страхом.

Можда данас није време да одем.
Али можда је време да почнем да се припремам.

Да будем више човек молитве.
Смиренији.
Слободнији од свега што ме задржава.
Ближи Христу.

И када дође време, не желим да кажем: „Нисам био спреман.“

Желим да кажем:

„Господе, чекао сам. Молио сам се. Поверовао сам Ти. И сада, ако је ово мој пут, спреман сам да учиним први корак.“

Нећу пожуривати Бога.

Али нећу ни затворити врата када ми Он отвори пут.

Можда данас још није време.
Али позив заслужује да остане жив у мом срцу